Roditeljsko pismo

Родитељско писмо – Војислав Милошевић

Драги сине,

Сада још нисам остарио, а када ме будеш видео таквога, буди стрпљив са мном и покушај ме разумети.

Ако се запрљам у време ручка, и ако се не могу сам оденути, буди стрпљив. Сети се сати које сам ја потрошио, док сам те томе научио.

И ако у разговору понављам исте ствари, увек поново, немој ме прекидти, саслушај ме. Када си био мален, морао сам исту причу читати увек поново пре но што си утонуо у сан.

Ако се не будем желео купати, не исмејавај ме и не вређај. Сети се како сам те морао ловити и измишљати хиљаду разлога, да би ти ушао у каду.

Кад опазиш моје непознавање нове технологије, дај ми времена и немој ме гледати с подсмехом на лицу. Ја сам тебе научио много ствари: правилно јести, правилно се обући, суочити се са животом.

Ако некад у разговору заборавим или изгубим нит разговора, дај ми мало времена, да се присетим, и ако ми то не пође за руком, немој се узнемиравати. Није ми најважнија ствар на свету наш разговор, већ то, да сам с тобом и да ме знаш слушати.

Ако не будем желео јести, немој ме присиљавати да једем. Сам знам најбоље, када ми је храна потребна, а када не.

Не жалости се, не љути се и не осећај се беспомоћно, кад ме будеш гледао поред себе таквог. Буди поред мене и покушај ме разумети и помоћи ми тако, као што сам ја помагао теби, када си почео живети.

Буди ми ослонац, помози ми завршити путовање с љубављу и стрпљивошћу. Вратићу ти осмехом и неизмерном љубављу, коју сам одувек чувао за тебе.

Волим те, дете моје. Твој тата!