Prkosna pesma

Пркосна песма” – Добрица Ерић

Ја, Раб Божји,

Србин са проседом брадом

изјављујем драговољно

кроз ланце и жицу

пред сведоцима

силом, муком и неправдом

да сам крив и да признајем кривицу!

Крив сам што сам неко

а не нико и нетко.

Крив сам што у доба општег србобрста

идем у православну цркву,

додуше поретко,

и што се крстим овако

с три прста!

Крив сам што јесам

а треба да нисам.

Крив сам одавно

што стојим усправно

и гледам у небо, уместо у траву.

Крив сам што се дрзнух против кривде,

крив сам што опет славим своју крсну славу!

Крив сам што пишем и читам ћирилицом,

крив сам што певам, смејем се и псујем

а понекад и лајем.

Крив сам и признајем

да не знам што знам и да знам што не знам.

Крив сам, и да завршим

с највећом кривицом.

(пре него што се заценем од смеха)

Крив сам тврдоглавац

што сам Православац

и Светосавац и што не верујем

у свети злочин и опроштај греха!

Крив сам и грешан дакле што постојим

и кад већ постојим и још дрско стојим,

што бар не признам да не постојим!

Ако то признам да сачувам главу

изгубићу часни крст и крсну славу.

Ако не признам црно ми се пише

цео свет ће на моју Земљу да кидише.

Руље бивших људи лопова и гоља,

чопори робота и других монструма,

кидисаће на моје воћњаке и поља

и на моју белу кућу поред друма

око које као најлепше одиве

цветају трешње, јабуке и шљиве.

Па ево

признајем и то

за спас рода.

Ја више не постојим

скините ме с листе.

Ја сам од сад само

ваздух, светлост и вода,

три елемента која вам користе.

А ово што пред вама говори и хода

то је оно што ви од мене створисте!

Моја ружна слика

озверена лика

коју умножавате у вечери и јутра,

то је слика ваше свести и подсвести

то нисам ја, споља

то сте ви – изнутра!

Мој душманине са хиљаду руку

с хиљаду слугу и слушкиња лажи

убрао си ми сунце ко јабуку

и радост чисту ко булку у ражи.

Моји ће потомци пити јед и чемер

а твоји већ пију горку медовину

за крвав новац којим пуниш чемер

распродајући моју ђедовину.

Усуд ће ти лудачку кошуљу обући

и тада ће се мало разданити

или ће планета од срамоте пући

и све нас у исти амбис сахранити!

Много сте важне

Земљо моја мила

Ти и Твоје сестре

Истина и Правда

чим се на вас дигла оволика сила

чим су на вас зинуле

кривда и неправда.

Руље бивших људи

убица и гоља

чопори робота и других монструма

палацају на твоје воћњаке и поља

и на моју белу кућу поред друма

око које као најлепше одиве

цветају липе, јабуке и шљиве.

Шта ће овде џихадлије

крсташи, фармери

који Ти черече синове и кћери.

Мора да су чуле белосветске банде

да имају златна срца

па их ваде

да их пресаде у сопствене груди

не би ли и они тако били људи.

Господо тужиоци суци и џелати,

исписали сте ми своје заповести

по зеницама најфинијем стаклу.

Што теже живим, лакше ћу умрети.

Зашли сте много у ноћ поодмаклу

али узалуд ћете линчовати

најгостољубивији народ на планети

(због чега ћете горети у паклу)

јер Људско Срце

чудо над чудима

неће да се прими у вашим грудима!

Ми се не плашимо смрти црне куге

већ ропског живота и болести дуге.

Смрт је честа појава међ нама Србима

као што су пролеће, лето, јесен, зима.

И није страшније поготову дању

од суше, поплаве, земљотреса, мраза

кад је човек сретне на своме имању

окађене душе и светла образа.

Злонамерници сити и манити

све ми забранисте у рођеној кући

ал не може ми нико забранити

да певам и да се смејем умирући

а то се вама више не догађа

ни кад свадбујете

ни кад вам се рађа!

Поштедите ме коца и конопца

и разапните ме на врху планина

као ваши праоци што су мог Праоца

Исуса Христа Назарећанина.

Ја ћу да гледам

а ви зажмурите

иначе ће вам се очи распрснути

од сјаја мог лица.

Само, пожурите

што пре ме разапнете

пре ћу васкрснути!