Melanholija

Melanholija je vrsta mentalne bolesti kod koje dominiraju osećanja tuge, potištenosti, bezvoljnosti, hroničnog umora, praznine, bezvrednosti i grešnosti. Nju karakteriše nedostatak entuzijazma i spremnosti da se organizam aktivira u celini.

Kod ljudi sklonih doživljaju preterane i nezdrave tuge, odnosno melanholije javlja se ideja da je Ja (Ego – ličnost) opustošeno. U stanju melanholije, najupečatljivija karakteristika je nezadovoljstvo svojom ličnošću na temelju moralnih načela. Dakle, mogli bismo reći da melanholične osobe, nakon gubitka veoma važne osobe, osećaju kao da u njima više nema vrednih sadržaja, osećaju kao da su same loše, one podležu samosažaljenju i u tom samosažaljenju su centrirane na jadikovanje, na sebe i sopstvena bolna osećanja, umesto na bol povodom toga što u njihovom okruženju više nema te važne osobe.

Melanholik radi sebi sve ono što bi izuzetno ljuta osoba radila pojedincu koji ju je opasno osujetio. Iz tog razloga kažemo da nema melanholije bez ozbiljne količine mazohizma. Samomučenje u melanholika ima dve funkcije. On na taj način izbacuje nagomilanu agresiju. I zadovoljava potrebu za kaznom – koja nastaje kao posledica krivice, budući da melanholik veruje da je on sam glavni krivac. Na motoričkom planu je primetna opšta usporenost, a u ekstremnim slučajevima čak i nepokretnost. Opšti životni tonus je snižen, spavanje je poremećeno, javlja se gubitak apetita, a smanjen je i seksualni nagon.

Termin melanholija prvi je upotrijebio Hipokrat koji ju je opisao kao bolest. Prema Frojdu, melanholija je proces žalosti, ali bez nužno postojanog gubitka. Osobe sa simptomima melanholije govore o sebi kao o beskorisnim, nesposobnim za ljubav, nesposobnim da učine nešto dobro, ili dobro za druge, razdražljivim, sa dosadnim navikama i drugim karakteristikama gde je vrednost unutrašnjeg često umanjena lažnim izjavama.